Hvala Rifatu Ramoviću, koji je po tekstu moje pesme Kuda putuju snovi komponovao melodiju i otpevao tekst.
Hvala Rifatu Ramoviću, koji je po tekstu moje pesme Kuda putuju snovi komponovao melodiju i otpevao tekst.
Dragi prijatelji,
U utorak 22. marta u 19 h na Učiteljskom fakultetu u Užicu održaće se promocija moje zbirke poezije Carstvo ždralova. O poeziji govore: prof. dr Miomir Milinković i dr Rade Vučićevič. Stihove kazuju studenti Učiteljskog fakulteta.
Promocija se organizuje povodom Dana Učiteljskog fakulteta.
Dobro došli!
Kad si zagledan u plavetnilo, nedostajanje postaje trajna kategorija bića: malo svetlosti, kap topline, mrva nežnosti i ljubavi okean da ga ispuni.
Moje su tri neudate tetke
spremale sebi devojačku spremu,
od najfinijeg svilenog konca
utkivale u platno san o njemu.
I sve su razdale ko svadbeni dar
žaleći neuke neveste mlade,
meni je zapao heklani stoljnjak
dar najstarije, tetke mi Rade.
Satkan od finog svilenog konca,
lagan ko svila, sav od pene,
na sredini je izvezla ružin cvet,
rekla je da je to dar, samo za mene.
Na mestu gde je spajala konce,
ostao čvor, maleni trag,
tetkina ruža ima trn
ko je bio taj čovek drag.
Ja prostrem ružu preko stola
kad dragi umoran s posla dođe
i zamiriše nam soba cela,
ko da je bašta u proleće.
A moja ljubav otvori prozor
misli da od začina miriše zdela,
i pusti nežni miris ruže
da vrt nam postane ulica cela.
Prolaze omamljeni šetači
mirisni atom miluje vratove gole,
a moje drage nebeske tetke,
spremaju darove devojačke
među oblacima, visoko, gore
Danas sam kupila haljinu,
crvenu na kojoj je cvet,
i tvoji prsti postadoše leptir
zatvorim oči, zamišljam let.
I ceo trg livada šarena,
i leti leptir, vidim mu let
uh, šta uradi haljina crvena,
miriše zima ko rajski cvet.
Pusti me da se odmorim,
u senci koraka noći,
da grlim zvezde,
i ne govorim,
tišinom
u kojoj snovi pevaju
da se napojim,
pa kad se vratim,
pa kad se odmorim,
da ako zaboravim,
žuljanje graškovito,
ispod dušeka mekih,
neizgovoreno.
E moj Prizrene,
da sam napila od vode sa šadrvana
u Milutinovoj zadužbini
tvome oku
da se nisam molila,
možda belina kamena sa Kaljaje
u mirnom ljeskanju Bistrice
ne bi bolela,
ne bi toliko bolela.
E moj Prizrene,
viteže, što umesto mača,
Svetinjama kroz nas zboriš,
oterali su nas sa Zida plača,
Bogorodice Odigitrije
i upisanog krsta Silnoga Stefana
ispod Gornjega grada
oterali,
ali u unutarnjem oku,
živa si freska upisana.
E moj Prizrene,
sećanje slatko
i rano neprebolna,
sliko uramljena,
u srcu ugnježda,
lepoto,
žicom opasana
koja ne može u oko da stane
od koga te brane,
kome li te brane.
Kad srećan čovek hoda,
cipele ne dodiruju ulicu,
i đonovi pevaju
dok se osmehuju suncu.
Kad srećan čovek hoda,
i ruke mu poskakuju,
igraju u ritmu damara,
koji je oči raspevao.
Kad srećan čovek hoda,
i ramena i vrat mu igraju,
a svirac u grudima
izvija muziku nečujnu.
